- Piše: M. Sc. E.E. Dragan Perišić

„Zabolje me uvo!“ preleće poruka poput munje preko bare od Njegove ekselencije do uva ministra inostranih poslova zahvaljujući Nikoli Tesli, Markoniju, Šenonu... i ogromnom broju elektroinženjera. Ministar se nađe u neobranom grožđu: kad, kako, šta...

U široj porodici imao sam dosta ljekara. Često sam sa njima razgovarao o bolu. Jedan mi je (univerzitetski profesor) rekao da još uvijek, i pored vrtoglave eksplozije nauke i tehnologije, nije pronađen instrument za mjerenje bola. Ali, svi se slažu da je bol u uvu neizdrživ. Doduše, kako za koga. Neko ga stoički podnese, a neko, bogme, propišti, kao guja pod kamenom.

Ekselencija je propištala i, izgleda, od bola obeznanila te nije mogla da otključa vrata od ambasade u kojoj ima sinekuru. Pritekao je u pomoć bravar, zamijenio bravu i ostade ekselencija sama. Sjetila se stihova iz himne: „Sinovi smo tvog kamenja i čuvari tvog poštenja.“ Nije dopustila da se njegov krik i očaj čuju izvan ambasade, odnosno teritorije CG. Ne bi to bilo u duhu diplomatskih manira, i u stilu dičnih Crnogoraca, a Crna Gora je po bontonu u vrhu svjetske liste. Nema joj premca. Zato se sav zgrčio od bola; nije dopustio ni konzilijumu otorinolaringologa da mu priđe – stoički je pištao kao guja ispod kamena. Zbunjeni otpravnik poslova nije ni mogao da priviri u ambasadu. Ostao je da „visi“ zahvaljujući plemenitosti i istančanom duhu međunarodne prakse i etikecije njegove ekselencije.

Da li ga je zaboljelo uvo što je dobio opoziv (istini za volju, od gazde nepotpisan) ili je u pitanju fizički uzrok – ne znam. U tu etiologiju nisam mogao pronići. Nevoljnik se izgubio od bola. A bol nije popuštao, muke su bile sve veće.

Skoro da zaboravim, možda su ga pogodila ukinuta sledovanja ekselencije.

A od gazde još glasa nema da ga utješi. On se, po svoj (ne)prilici, o svom jadu snašao: hoće da mu oduzmu voljeno čedo – majbaha, a koliko je samo truda uložio u njega... Otkako je Putinu lupio sankcije, triput skuplje auto nabavio nego Putin. Pa da vidi baćuška „Černogorci, što takoe?“ Više žali pustoga majbaha no da mu je ruka otkinuta. Ža’ mu ga je ka jednoga sina, ža’ mu ga je ka brata rodnoga, ere bješe munja među autima. Srećan bješe a strelovit bješe. Poznati ga šćaše kada vrisne u hiljadu drugijeh vozila (parafraza Njegoša).

A gazdini poslušnici u jedan mah zavapiše, otprilike: „Ovi iz Vlade brukaju državu i prodaju maglu. Kakve su to neprimjerene i nevaspitane populističke igrarije?“

Tada bol buknu poput ognja od bombardovane rafinerije...

Ili planu zbog najavljenog ispitivanja nenamjenskog arčenja novca poreskih obveznika, na što mu je skrenula pažnju i DRI, inače, njemu naklonjena.

Vrag bi ga znao, da nije u pitanju kakav višemilionski dug od koga se krije kao zmija noge. Eh, kako je ugodno biti daleko od dugova!

A onda mi zaiskri misao: šta ako se onaj Dritan, daleko bilo, onako bistar i okretan poput čigre, a usput čvrst kao besa, okomi baš na njega i isplivaju, ne daj bože, sve nepodopštine ekselencijine na vidjelo?

Zanijemih od pomisli: možda bi njegova ekselencija mogla (bivši: „gospodin ministar“) ako krenu detaljno preispitivati njegovo rasipanje našeg novca, dobiti novu sinekuru nedaleko od Podgorice. Doduše, ne bi imala službeni auto i ostale „benefite“, ali bi sinekurist mogao da koristi teretanu, poligon za šetnju, biblioteku i, što je najvažnije, intervenciju ljekara ako ga, da ne slutimo, naprasno zaboli uvo.

---